Đurđevdan je verski i narodni praznik koji se uvek proslavlja 6. maja i posvećen je Svetom Georgiju. U srpskom narodu, pored pravoslavnog karaktera, ima i osobine predhrišćanskih kultova tako da se proslavlja u mnogo čemu drugačije nego kod drugih naroda.
Đurđevdan je praznik sa mnogo običaja vezanih za zdravlje i plodnost ali ga često prate i magijski obredi. Sveti Đorđe (Georgije) povezuje se sa starim slovenskim božanstvom plodnosti – Jarilom.
Ovaj dan smatra se jasnom granicom između zime i leta odakle i izreka “Đurđev danak hajdučki sastanak, Mitrov danak hajdučki rastanak”.
Glavni narodni običaji za Đurđevdan su pletenje venčića od bilja, paljenje Đurđevdanskih vatri i umivanje ili kupanje na rekama.
Uoči Đurđevdana domaćice u čistu vodu stavljaju prolećno bilje i dodaju dren, zdravac, grabež i crveno jaje “Čuvarkuću”. Posudu sa sadržajem treba ostaviti da prenoći ispod ruže u bašti, a ujutro se svi ukućani umivaju ovom vodom – deca da budu zdrava kao dren, devojke da se momci “grabe” za njih, stariji da im domaćinstvo napreduje, domaćin da mu kuća bude dobro čuvana od nedaća.
Narod često na Đurđevdan pre zore izlazi na uranak. Za ovu priliku nosi se jagnje na ražnju, a pesma i igra traju ponegde do podneva.
Na Đurđevdan nije dobro spavati, a ako se neko već i uspava, na Markovdan treba da odmori na istom mestu.
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu kako kopljem probada aždaju.