Ispovest Kragujevčanke – invalida: TREBA NAM LJUDSKOSTI

Katarina Marković (45) je od onih žena za kojima su, ranih devedesetih uzdisali Kragujevačani. Vedrog raspoloženja i beskrajno duhovita, lepa i pametna Šumadinka imala je velike i realne ambicije. Neke je počela i da ostvaruje. Onako ozbiljno, bez straha od nepoznatog. Sve je obećavalo lep i ispunjen život mlade žene koja se ostvaruje na svim poljima.
Jedna vožnja gradskim ulicama 1999. godine bila je skoro kobna za Katarinu i pokrenula je životnu dramu koja traje do danas.

Katarina je od posledica nesreće 25 dana bila u dubokoj komi. Prognoze lekara bile su poražavajuće. Rekli su da iako preživi, što je bilo malo verovatno, ostaće “kao biljka”. Danas, skoro četvrt veka kasnije, Katarina kroz neodoljiv osmeh za Infoziju otkriva svoju životnu priču…
“U suštini ne postoji neki poseban problem sve dok ne stupim u razgovor sa nekim. Tada počinju neprijatni pogledi. Zbog nemarno izvedene intubacije, nastala su trajna oštećenja i sada govorim otežano i usporeno. Zaista ulažem veliki napor da bih rekla par rečenica. Ljudi svojom reakcijom, čuđenjem ili čime god, tek ne uvek slučajno i po pravilu bez razmišljanja, povređuju rane – one dublje i ozbiljnije od telesnih”, kaže Katarina za koju, na prvi pogled, niko ne bi mogao ni da pomisli da se radi o invalidu sa 70 odsto telesnog oštećenja.

Ono što ovu hrabru ženu dodatno čini posebnom je i to što nije ljuta, besna, nikoga ne optužuje za svoje stanje. Lekarima je kaže, čak i zahvalna.
“Zasita nisam ljuta. U krajnjoj liniji sačuvali su mi život. Zbog posledica taj život je u mnogo čemu otežan ali ga ja živim punim plućima i daleko od skromnih mogućnosti koje su mi igrom sudbine namenjene. Na pamet mi ne pada da iz kuće izađem neuredna, zapuštena, samosažaljiva ili sa izrazom lica koji ukazuje na nekakav poraz. Upravo suprotno. U moru obaveza koje sama sebi namećem tu je i misija koju moram da ispunim. Moj zadatak je da ukažem na sveprisutnu diskriminaciju sa kojom se svakodnevno suočavam”, objašnjava Katarina dok vešto premešta šoljicu kafe u drugu ruku jer, jedna joj praktično nije u funkciji. Ona je ipak godinama naučila kako da se i njome uspešno služi.

Dok pripaljuje cigaretu, konstatuje da bi trebalo da ostavi duvan i da se priprema i na taj korak.
“Kada god upotrebom reč korak, ponovo se suočim sa surovošću svoje invalidnosti. Zato nosim štaku. Doduše ne samo zbog činjenice da mi pomaže u hodu već i zbog onoga zbog čega sve ovo i govorim. Kod nas naime vlada mišljenje da je čovek invalid tek ako mu nedostaju ruke, noge, ako je u kolicima. Posebno nailazim na nepoverenje kad progovorim ali i kada moji sagovornici primete uređene nokte, frizuru, šminku… Iz nekog meni nepojmljivog razloga očekuje se da je invalid osoba odustala od svakodnevnih potreba, posebno ako se radi o ženi. Ja to nikada nisam prihvatila”, navodi Kragujevačka koja se kaže ne bori protiv “demona” svoje stvarnosti već sa nečim ili nekim sasvim drugim.

Tvrdi da su “demoni” zapravo naše naravi i da uopšte ne mora da bude tako. Svedoči o poslednjem primeru kada su je iz Službe hitne medicinske pomoći, zbog otežanog govora, prektično odbili. U pitanju je bio telefonski poziv koji je uputila kako bi dežurna služba pružila pomoć njenoj mami. Odbili su je. Više puta. Grubo.

“Ovde nije problem moja “hemipareza”, (umanjena funkcija leve strane tela nastala kao posledica povrede) ovde je problem nespremnost da me neko sasluša kada pozovem telefonom. Treba mi vreme da objasnim problem i onda nailazim na veće nerazumevanje nego u direktnom kontaktu. Razumem ja ljude “sa one strane žice”. Verujem i da pomisle da sam pod uticajem droge, alkohola… Zapravo, istina je nešto sasvim drugo”, uz smeh objašnjava Katarina suočena sa problemima koje drugi ljudi nemaju.

Sve što želi, kaže, je da na taj problem ukaže. Hrabro i glasno. Želi, ne da se žali već da pozove sugrađane na drugačiji pristup ljudima kojima je život na neki način udario šamar. Onaj koji boli zauvek.
“Naravno da mi je od sporta kojim sam se ozbiljno bavila, a takav je sport, gradi telo, stav, donekle nastup, ostala neka vrsta samopouzdanja. Ima tu i psihologije, želje za pobedom, borbenosti… Najmanje sam očekivala da ću zbog toga u PIO fondu naići na otpor. A desilo se”, kaže nekadašnja talentovana odbojkašica koja je i ovog puta, kada je odlazak u neku od nadležnih institucija, na nju ostavio dubok i bolan trag. Kao i uvek bila je sređena, lepo obučena i nasmejana. Imala je nastup “kao pred pobednički servis” ali… Neko to nije želeo da razume.

“Samo zbog načina na koji se borim sa svojom mukom, samo zbog toga što želim da, koliko god je moguće, prevaziđem i umanjim svoj stečeni hendikep, neko je u Fondu smatrao da moj stepen invalidnosti treba da se umanji. Pobogu, nije valjda “normalno” da neko sa 70 posto invalidnosti izgleda pristojno.

Tek je žalba u Beogradu rešila stvar. Naravno da bih najviše volela da mi je kragujevačkih 50 posto, na koliko mi je smanjena invalidnost, realno stanje stvari ali nažalost nije. Komisija u Beogradu vratila je procente na 70. Iskreno, ni tada nisam bila ljuta. Razočarana, tužna, svašta nešto negativno da ali ne i ljuta. Jednostavno pokušavam da razumem ljude koji ne razumeju”, poziva Katarina sugrađane da izgrade kvalitetniji odnos prema osobama sa invaliditetom posebno ukazujući na službenike u institucijama koji često kao da su lišeni svake empatije.

Kaže da je možda najjači utisak na nju ostavio događaj u Policijskoj upravi u Kragujevcu gde je htela da podigne ličnu kartu.
“Zamolila sam službeno lice na šalteru da se potpišem samo inicijalima. Objasnila sam da sam levoruka ali da mi je leva strana praktično van funkcije i da desnom ne mogu dobro da pišem. Odgovor je bio poražavajuć, ponižavajuć, neljudski… “Nepismeni se potpisuju otiskom prsta”, rekao je i pružio mi jastuče sa mastilom. Ljudska nepažnja ume da zaboli više od svake rane”, priseća se neprijatnosti naša sagovornica i opominje da invalidnost nije bolest koja se leči već stanje koje se neće promeniti.

Toplo i bez srdžbe pokušava da svojom pričom probudi savest, kolektivnu i pojedinačnu. Svesna poslovice da je svakom svoja muka najveća ipak misli da svi možemo da budemo bolji ljudi.
“Nije potreban veliki napor da postanemo bolji. Dovoljno je da samo zamislite sebe ili nekog svog u mojoj situaciji. Nesreća ne bira. Ni vreme ni mesto ni nekog posebnog. Izvlači nas kao u nekoj mračnoj lutriji bez reda i logike. U trenu život se preokrene i za ono što je do pre par dana bilo rutina, odjednom je potreban izuzetan napor. Ja ne tražim ništa od institucija, grada, države. Samo molim ljude da malo više budu ljudi”, završava svoju ispovest Kragujevčanka Katarina Marković teško povređena u saobraćajnoj nesreći pre 24 godine.