“Dani kada sam davao krv bili su među najlepšim danima u mom životu”, kaže Mileta Jovanović Ćopica, sećajući se kako je sve počelo davnih sedamdesetih.
Zaposlen u fabrici “Zastava oružje”, “Ćopica”, kako ga kolege zovu, pokrenuo je i učestvovao u nebrojeno akcija dobrovoljnog davalaštva krvi, najčešće u saradnji sa sindikatom u kome je oduvek bio aktivan. Dao je krv čak 150 puta!
“U vojsci, jedan moj drug se slučajno ranio. Bila je potrebna krv. Odmah. Nisam znao ništa o tome ali pošto smo imali istu krvnu grupu jednostavno sam zavrnuo rukav. Nisam ni bio svestan da je to prvi život koji sam direktno spasio”, priča Jovanović.
Kaže i da se danas mnogo toga promenilo…
“Davaoce krvi više ne poštuju, bar ne oni od kojih to najviše očekujemo. Nisam ljut na Crveni krst, na Transfuziju i druge nadležne ali… Nekada smo mi davaoci imali određene povlastice. Besplatni pregledi, dostupni lekovi… Ipak, od svega mi najviše nedostaju druženja. Mi smo iz Kragujevca putovali širom bivše Juge, u gradove pobratime i tamo davali krv. Onda su oni dolazili kod nas da nam to “vrate”. Bili smo uvaženi, primali su nas gradonačelnici, predsednici opština. Te su ekskurzije nezaboravne”, seća se naš sagovornik i najavljuje da će biti dobrovoljni davalac krvi dokle god mu to zdravlje bude dopuštalo.
“Svako neka radi svoj posao. Nadležni mogu da se prema nama, dobrovoljnim davaocima ponašaju kako žele, mi ćemo raditi ono što već godinama radimo. Teško iko može da shvati šta se dešava kad me na ulici sretne neko kome sam dao recimo krvnu plazmu. Plazmu sam dao preko 25 puta, možda najviše u Kragujevcu ili Srbiji. To je nezamenljiv osećaj koji niti ovi koji sada vode celu tu priču mogu da dožive niti imaju kapacitet da shvate šta znači taj stisak ruke, taj zagrljaj”, sa setom konstatuje Mileta Jovanović Ćopica, čovek koji je 150 puta dobrovoljno dao “crvenu tečnost koja život znači”.