Poslednjeg dana januara 1966. godine u rodnom Kragujevcu umro jedan od njegovih najslavnijih stanovnika – svet pesme, muzike i derta napustio je Dragiša Nedović.
U svet i legendu iz rodne kuće pošao je pešice. Sa sobom je imao samo gitaru. Sa jednom žicom manje.
Avanturizam, vanvremenski talenat i duh nesputan pravilima onog vremena, odveo ga je u gotovo svaki ugao Jugoslavije.
Iz pera Dragiše Nedovića tako su nastale “U lijepom starom gradu Višegradu”, “Prođoh Bosnom kroz gradove”, ali i “dalmatinske” – “Kad si bila mala Mare”, “O lipa neznanko”, “Brodiću bili”…
Rodnu Šumadiju nikada nije zaboravio pa je nakon što je napisao sevdalinke i “stare dalmoške”, neizbrisiv trag ostavio i u rodnom kraju.
I danas, decenijama posle smrti Dragiše Nedovića, mnogi ljubitelji dobre pesme nisu sigurni da li su “Obraše se vinogradi”, “Lepe li su nano Gružanke devojke”, “Harmoniko moja” ili “Stani, stani Ibar vodo”, narodne ili pak pesme legendarnog Kragujevčanina. A istina je samo jedna. Sve ih je napisao Palilulac koji je izbegao streljanje 21. oktobra 1941. godine, odakle je deportovan u zarobljeništvo.
Ova epizoda ostavila je ozbiljne posledice po Dragišino, inače krhko zdravlje. Oboleo od neizlečive bolesti napisao je jednu od pesama za koju se tvrdi da je dugo bila zabranjivana na jugoslovenskom radio programima. “Pluća su mi bolna” i danas, mnogo decenija kasnije budi posebne emocije.
Mnoge pesme Dragiše Nedovića ostaće zauvek zaboravljene jer je veliki deo njegovih rukopisa nestao u požaru.