Na današnji dan, 20.nobvembra 1938. godine u Aleksincu rođen je veliki Toma Zdravković. Pevač, kompozitor, boem… Da se pridržavao saveta lekara i promenio životni stil slavio bi 84. rođendan.
Tomu je kroz život tuklo sve što ga je dotaći moglo. Ponajviše piće i žene koje je voleo do poslednjeg delića svoje tanane duše.
“O ciganko moja”, “Danka”, “Ljiljana”, “Branka”, “Sećaš li se Sanja”, “Dotak’o sam dno života”… Toma je pevao autobiografske pesme koje je sam stvarao, u oblaku dima i kraj ispijenih čaša, često napuštajući duge partije pokera u naletu inspiracije, tek da zapiše koji stih.
Pevao je tiho i nežno. Spadao je u korpus “narodnih pevača” ali su njegove kompozicije često imale prizvuk šansone. Neko je jednom rekao da Toma svira “narodnjački bluz”. Posebnu notu njegovim pesmama davala je neizbežna violina. Otuda valjda stalni prizvuk sete kada u kafani zapeva Toma Zdravković.
Drugovao je sa ljudima sa društvene margine jednako kao i sa kolegama, političarima, umetnicima, sportistima.
Po istom principu birao je i životne partnerke. Od pevačica iz lokalnih bircuza do glumica, TV voditeljki, čak i jedne MIS Jadrana (Nada Radanović) sa kojom je bio i u kratkotrajnom braku. Ženio se četiri puta i imao dvoje dece.
O tome kakav je bio Toma Zdravković svedoči i anegdota iz 1971.godine. U kafani u jednom selu blizu Kragujevca, u neko doba noći pojavio se mladić. Utrčao je “sav nikakav”, prepričavali su kasnike svedoci i rekao: “Ljudi, treba mi pomoć, ja sam Toma Zdravković. Ostao sam bez para, a ujutro moram da budem u Beogradu”. Svi su se smejali ali je Toma insistirao. Krenula je i opšta tuča i povika na Tomu da se ne za*ebava sa gostima. U tom gušanju stradalo je i pevačevo odelo. Ko zna kako bi se sve završilo da ga nije prepoznao neko od lokalnih muzičara. Stvar je brzo izglađena, Tomi su odmah nabavili odelo. Posle mnogo pesme i pića, neko ga je ujutro odvezao za Beograd.
Toma Zdravković je umro 1991.godine u Beogradu od posledica duge borbe sa rakom pankreasa.