Može li se pobediti smrt? Postoji li put u večnost? Može li da se živi zauvek? Pitanja su koja ljudski rod pokušava da odgonetne od kada postoji. A jedan čovek, Šumadinac, pre 83 godine je pokazao da je odgovor „DA“.
To je Miloje Pavlović, profesor i direktor Muške gimnazije u Kragujevcu, koji je 21. oktobra 1941. odbio ponudu zločinaca da mu se spase život, i koji je stao u stroj sa svojim đacima i zajedno s njima poginuo. „Pucajte, ja i sada držim čas“ bile su mu poslednje reči, sa kojima je otišao u nezaborav.
– Bio je konjički potpukovnik, učesnik balkanskog i Prvog svetskog rata. Omiljeni profesor i direktor Muške gimnazije. Organizovao je Sokolsko društvo. Učestvovao je u Prvom i Drugom balkanskom ratu, prošao kroz bitke za oslobođenje Kosova i Metohije u Kumanovu i na Bregalnici, izdržao sve patnje i tegobe albanske golgote, stigao na Krf, pa na Solunski front, prošao Kajmakčalan i ratovao sve do oslobođenja Šumadije, Beograda i cele Srbije. Nosilac je velikog broja odlikovanja, od Albanske spomenice pa do Ordena belog orla sa mačevima, Zlatne i Srebrne medalje za revnost u službi, Ordena Svetog Save petog, četvrtog i trećeg reda. Zahvaljujući njemu je podignut i Spomenik palim Šumadincima. On je bio ličnost od velikog značaja i autoriteta – priča istoričar i akademik profesor Željko Zirojević.
Njegov patriotizam i rodoljublje su se videli i 27. marta, kada je govorom zgazio na Trojni pakt. Kao profesor i vaspitač je pokazao držanje 21. oktobra 1941. Imao je 54 godine, izveden je iz škole s učenicima na stratište.
– Ugledao ga je i prišao mu ljotićevac, organizator „fašističkog zbora“, i ratni zločinac Marisav Petrović, i rekao mu: „Ene, i ti si tu…“. Miloje ga je pogledao oštro, sa prezirom. Marisav mu je rekao: „Znaš li, bre, da ti život zavisi od mene?“ Direktor gimnazije mu je rekao, prema tvrdnji svedoka koji su preživeli pogrom: „Ako mi od tebe zavisi život, takav mi život ne treba“. Time je Miloje Pavlović ušao u legendu, a sam njegov čin je bio takav da je za taj svoj podvig 27. novembra 1953. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Na dan kada je rođen – priča Željko Zirojević.
Završio je dva fakulteta, Filozofski i Pravni, studirao je Srpski jezik i književnost kod profesora Jovana Skerlića, koji je tražio da on ostane i bude asistent na fakultetu. Međutim, on je to odbio, i vratio se u Kragujevac da predaje u školi. Bio je ponosni Šumadinac i ratnik. Odbio je ponuđeni život, zagrlio svoje đake i sa njima krenuo u smrt. Tako je pokazao da je ličnost večnog trajanja i profesor za sva vremena. On je i sahranjen zajedno sa svojim đacima, kod spomenika „Peto tri“, koji simbolizuje pticu slomljenih krila.
Da je herojska priča o stradanju Miloja Pavlovića tačna potvrđuje i svedočenje dr Milana Stankovića, koji je bio učenik osmog razreda gimnazije i preživeo streljanje. On je zapisao razgovor između svog direktora i fašista. Rekli su mu da je „vaspitao generacije komunista“. A on im je odgovorio:
„Ja nisam komunista, niti sam đake učio komunizmu. Ja sam profesor književnosti i svoju decu sam učio patriotizmu. Ja ne tražim da mi pomažete i ne treba mi ništa od vas“, rekao je legendarni profesor, koji je nakon toga zajedno sa svojim učenicima smešten u „topovske šupe“, i posle provedene noći u njima izveden na streljanje.
Tada je zagrlio svoje đake i pre nego što ih je pokosio rafal mitraljeza uzviknuo dušmanima legendarnu rečenicu: „Pucajte, ja i sada držim čas“.
Miloje Pavlović voleo je đake kao svoju decu, koju on i njegova supruga Natalija nikada nisu dobili.
Poema Veliki školski čas se održava od 1963. godine, kada je postavljen spomenik streljanim đacima. U manastiru Svetog Dimitrija u Bajčetini postoji mozaik Kragujevačkih novomučenika, gde je prikazan Miloje Pavlović sa svojim učenicima. Podignuta mu je bista ispred nekadašnje učiteljske škole, a u rodnom selu na kući mu je postavljena spomen-ploča.