U Kontakt galeriji Studentskog kulturnog centra u Kragujevcu će večeras, u 20.00 sati, biti otvorena izložba Trágala perro-otpornost iz ponora, autora Gorana Jureše.Izložbu će otvoriti Ivona Fregl, istoričar umetnosti.
Trágala perro Gorana Jureše
Ako gledamo potpuno odrasle ljude i zapazimo kako je krhko naše telo, koje, kada nestaje, sva snaga, životnost i mudrost nestaju s njim, i kako je lako i najslabijem čoveku da ubije najjačeg; vidimo da nema razloga zašto bi i najjači čovek smatrao da ga sopstvena snaga štiti od drugih. Jednaki su oni koji mogu učiniti iste stvari jedan drugom: i oni koji mogu najviše nauditi, to jest ubiti, mogu da naprave jedan drugom isto.
Tomas Hobs (Thomas Hobbes), Čovek i građanin
Subjekat duboko intimnih, autobiografskih radova snažnog ekspresivnog vizuelnog izraza koje Goran Jureša predstavlja u okviru izložbe Trágala, perro je dekonstruisano ili rekonstruisano telo. U Jurešinim crtežima iz 2019. i 2020. godine telo je fragmentirano i stilizovano do apstrakcije, dok je na kasnijim radovima prisutan povratak figuraciji – muškom telu koje je uglavnom izolovano, dok se na autoportretima nalazi u prisustvu zeca (simbola straha). Sva tela su providna, te posmatrač može istovremeno da vidi i njihovu spoljašnjost i unutrašnji sadržaj. Kolažni radovi predstavljaju razlomljene ljudske figure u različitim akcijama, upućujući na umetnikova razmišljanja o rasparčanom telu koje je ipak pokretno i funkcioniše.
Nužnost vizuelnog iskaza unutrašnjih osećaja Jureša uobličava energičnim gestualnim potezima i analitičkim istraživanjem emocija ili razloga njihovog nedostatka. Beznadežne, grube forme sirove snage definisane najčešće osnovnim bojama: crvenom, žutom, plavom, kao i crnom na beloj pozadini, dodatno naglašavaju jačinu i ekspresivnost izraza. Subjektivna osećanja ogorčenog umetnika koji posmatra današnje društvo rezultiraju duboko emotivnim umetničkim delima. Iako autobiografski, radovi uključuju i političke, socijalne i kulturne aspekte jer istražuju prirodu stradanja društva i kulture usred haosa beskonačne tranzicije.
Jureša čoveka koga neumorno iznova crta i slika označava terminom moj čovek. Moj čovek je umetnikov alter-ego, Agambenov homo sacer (Giorgio Agamben, Homo Sacer – Sovereign Power and Bare Life, 1995), prognanik, čovek kome je sve oduzeto, koga svako može nekažnjeno da ubije, ali ne sme da bude prinesen na žrtvu (niti da se sam žrtvuje za viši cilj ili ideale) jer mu je i to pravo oduzeto. Za Agambena, žrtvovanje je dispozitiv (mehanizam) koji profano pretvara u sakralno, dok je kontradispozitiv žrtvovanja profanacija. Moj čovek obitava na ničijoj zemlji, u procepu između dva sistema, sakralnosti i profanosti, sistema vrednosti u kom je odrastao i u kome su mnoge stvari bile „svete“ i današnjeg sistema vrednosti u kome više ništa nije sveto. Ova dva sistema su dijametralno suprotna jedan drugom, te predstavljaju obrnuto proporcionalnu binarnu opoziciju – što je osoba lošija na skali vrednosti prvog sistema, to se nalazi na višim društvenim pozicijama današnjice u kojoj se cene beskrupuloznost, sticanje vlasništva i profita, kao i posledično uspostavljanje moći/vlasništva nad drugim ljudima, i obratno – što više kvaliteta prvog sistema čovek poseduje, to je niže na lestvici drugog. Današnji sistem (korporativni postneoliberalni kapitalizam) proteruje ljude prvog sistema „kao pseta“. Time, mom čoveku jedino ostaje, kako ga Agamben naziva, „goli život“, život na koji ne može sam da utiče jer zavisi isključivo od volje drugih, „suverena“, gospodara života i smrti. Stanje današnjice u odnosu na njegov sistem vrednosti je Agambenovo „vanredno stanje“, „logor“ u kome ništa ne podleže zakonima/etičkim normama, te je u njemu sve moguće. Moj čovek je vaspitavan u drugačijem sistemu vrednosti, tako da u logoru niti želi, niti ume da funkcioniše. On je, za današnje društvo, ne samo nefunkcionalna i nekorisna, već i subverzivna jedinka.
Jasna je umetnikova paralela između mog čoveka i Marsije koji se usudio da izazove boga Apolona (suverena) na takmičenje u muzici (umetnosti) i zbog toga završio živ odran, dok je njegova koža obešena na granu kao opomena drugima, ali i kao demonstracija moći bogova. Ipak, svaki put kada bi se u blizini čula muzika, Marsijina koža bi zaigrala, nastavljajući svoj drugi život.
I Agamben takođe govori o ideji „dva života u jednom telu“ – upravo taj drugi, alternativni život koji o(p)staje posle smrti (u ovom slučaju ne fizičke, već rasparčavanja mentalnog i emotivnog tela) istražuje i u svojim radovima nadograđuje Goran Jureša. U ovom svetlu, moramo da se zapitamo šta zapravo determiniše smrt Čoveka – smrt racija ili emocija, kognitivna smrt ili emotivna smrt? Da li je čovek koji ne oseća ništa i dalje Čovek jer je još uvek sposoban da razmišlja, ili postaje ne-Čovek, kao što se čovek koji ne razmišlja već samo oseća pretvara u „životinju“? Promišljanje „kuda dalje“ (koje Jureša definiše kao „otpornost nastalu u ponoru“) i prihvatanje sopstvenih emotivnih reakcija jesu ono što mog čoveka i dalje čini Čovekom. Moj čovek uprkos svemu nastavlja da živi, tačnije rečeno životari tako prognan, polomljen i pogrešno (samo)sastavljen, očajan, dok u sebi ključa i vrišti uz nezaustavljivo bujanje osećaja otpora prema distopijskom simulakrumu sveta i društva u kom se našao. Moj čovek ne izaziva sažaljenje, već saučesničku empatiju jer artikuliše ono sto se mnogima od nas događa. Stoga, moj čovek prerasta iz ličnog u kolektivni alter-ego.
Naziv izložbe „Trágala perro“ (Gutaj, pseto!) potiče od istoimene Gojine (Francisco de Goya) grafike iz ciklusa Los Caprichos. Iako bi se na prvi pogled pomislilo da je moj čovek prikazan u Jurešinim radovima to pseto koje mora sve da proguta, francuski filozof Alen Badiju (Alain Badiou) nam pruža drugačiji pogled na situaciju. U svojom eseju O mračnom slomu (1991), Badiju pominje Sartrovu (Jean-Paul Sartre) izjavu da je „svaki antikomunista pseto“ (out anticommuniste est un chien!), ukazujući da se danas u zapadnoj civilizaciji smatra upravo suprotno, da su „svi komunisti pseta“; Badiju svojim razmišljanjima diskredituje drugu tezu i dokazuje tačnost prve, ukazujući da su „pseta“ svi oni koji negiraju potencijalne dobrobiti nekog budućeg „komunizma“, ne Staljinovog, ruskog tipa, već komunizma kao Marksove filozofske ideje idealnog društva, paradoksalno baziranog i na vrednostima francuske buržoaske revolucije: slobodi, jednakosti, bratstvu (liberté, égalité, fraternité). Badiju smatra da su „pseta“ svi oni kojima bi takav pravedniji poredak štetio, a to su beskrupulozni Agambenovi „suvereni“ današnjice.
Moj čovek, iako mentalno i emotivno polomljen i izranjavljen i dalje funkcioniše u svojoj fragmentarnosti. Njegovi kvaliteti nisu materijalni već etički, moralni, filantropski, humanistički i intelektualni, te nastavljaju da žive čak i posle njegove smrti. Upravo zbog svojih kvaliteta, moj čovek je neuništiv.
Trágala, perro.
Ivona Fregl, istoričar umetnosti
Goran Jureša
Završio je osnovne i magistarske studije na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu. Doktorat iz umetnosti odbranio je na istoj ustanovi. Zaposlen je kao redovni profesor na katedri za grafičko inženjerstvo na Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu. U značajnija samostalna izlaganja spadaju izložbe Slikovna žrtva – slike, crteži i kolaži (2006-2014), (kustos Nikola Šuica) u Muzeju Savremene Umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, kao i izložba Slike i crteži (2004.) u Likovnoj Galeriji Kulturnog centra Beograda. Izlagao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. U okviru beogradske galerije Zvono izlagao je četiri puta samostalno. Na dve poslednje izložbe koje su se održale u galeriji (Idée noires ili Anatomija – geografija, slike i kolaži, i Utočište izješa – slike i crteži.) predstavio je likovnu ideju koju neguje i u sadašnjem radu.
Putem duboko intimnih, autobiografskih radova autor nastavlja da se bavi dekonstruisanim ili rekonstruisanim telom, čovekom kojem je u današnjem svetu jedino preostala njegova telesnost.
Radovi umetnika nalaze se u zbirci muzeja Savremene umetnosti Vojvodine, kolekciji Dražović i mnogobrojnim privatnim kolekcijama. Za časopis Nova Misao napisao je desetine tekstova koji istražuju likovne fenomene koji se javljaju u opusima odabranih aktera svetske savremene likovne scene. Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“ izdao je Jurešinu knjigu Nasilje nad drugim: od istorijske slike do savremene umetnosti (2021.) koja se bavi uzročno posledičnom vezom društvenog nasilja i bavljenjem tom temom u okvirima savremene umetnosti.
O njegovom radu objavljene su dve publikacije: Slikovna žrtva / The Pictorial Offering (Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2014.) i Istorija čokolade / History of Chocolate, (Novi Sad: Bel Art Galerija / Beograd: Zvono Galerija, 2013.). O Jurešinom radu pisali su eminentni istoričari umetnosti uključujući Irinu Subotić, Jovana Despotovića, Nikolu Šuicu i Ivonu Fregl.