Na tradicionalnoj manifestaciji “Veliki školski čas” koja se odražava u Šumaricama biće izvedena poema Enesa Halilovića “Zemlja”.
Ali, malo ko zna da je prva žrtva fašista, zla koje je u crno zavilo Kragujevac, bila jedna petogodišnja devojčica, Nadežda Čokić. Većina onih koji su bili na sahrani Nadežde Čokić streljani su 21. oktobra 1941. O njoj se malo pisalo, nema je u knjigama, ali je ima u suzama koje za njom liju 80 godina. Nju je ubio nemački vojnik dok se igrala kraj svoje kuće 29. juna 1941. godine.
Devojčica, lepotica, pogođena je u srce, i umrla je na rukama svoje majke. Ona nije bila vojnik, ratnik, ni đak nije stigla da bude. Bila je samo anđeo i žrtva zlotvora. Da je Kragujevac streljani grad, zna se. Svaka kuća je izgubila nekog svog, mnoge porodice su i ugašene.Ali da je zlo bilo takvo da je neko pucao i u dete od pet godina, to se još nije znalo.
Brat ubijene Nadežde sačuvao priču i uspomenu na sestricu
Slobodan Čokić, rođeni brat nastradale devojčice, je preminuo prošle godine. Ali je za života uspeo da ispriča istinu o tragičnoj sudbini svoje sestrice i da ostavi svedočanstvo o zlu.
Kovčeg je bio u kući. Sutradan je došao jedan nemački oficir.
– Izvinjavao se, govorio da je taj vojnik koji je pucao u dete lud. Ali mi od toga nismo imali ništa. Većina koji su bili na sahrani, posle su streljani, 21. oktobra… Od sveštenika pa nadalje. Njegov brat Tomislav je otišao, kada je Kragujevac oslobođen, u vojsku. Imao je 15 godina, a posle tri nedelje je stradao na Bumbarevom brdu kod Knića. Bio je 13. novembar 1944. godine.
Kako kaže Željko Zirojević, predsednik SUBNOR-a , “Nadežda Čokić će dobiti svoju aleju u Šumaricama, pored spomenika malim čistačima obuće, zato što je je žrtva koja nije ni mrava zgazila, a ubijena je samo iz čiste mržnje, jer je bila Srpkinja”.
– Taj datum dobro pamtim, 29. jun. Bio je lep dan, brat i ja smo se igrali, a Nada, naša ljubimica, igrala se s drugaricom u komšiluku. Imala je belu pletenu benkicu, suknjicu obrubljenu cvetovima. Čuli smo pucanj. Svi smo se trgli. Brat i ja smo pojurili, i videli sestru koju vodi komšinica…. Glava joj je pala. Vukla je noge. Zapamtio sam jednu crvenu mrlju na bluzici… Majka ju je uhvatila u naručje. Nada je samo zajaukala, umrla joj je u zagrljaju… – govorio je Slobodan Čokić kroz suze.