Kada tempo modernog života ne dopušta ni da se dovoljno posvetimo samima sebi, retki primeri humanosti sijaju još jačim sjajem.
Sada već davne 2017. godine kujica Lajka doživela je tešku povredu kičme. Od točkova je stradala, ali uz pomoć točkova danas i živi.
Korisnici usluga Zavoda za zbrinjavanje odraslih lica “Male pčelice”, zajedno sa zaposlenima u ovom kolektivu nisu prihvatili tužne vesti o svom ljubimcu.
“Bila je u očajnom stanju, prelom kičme i brojne druge povrede. Pozvali su me korisnici koji sa njom svakodnevno provode vreme i akcija spasavanja je počela. Jednostavno rešili smo da se borimo do kraja. Bilo je suza, stegnutih srca ali i palčeva da Lajka preživi”, kaže u dahu dr Ksenija Ristić Tepić, psihijatar zaposlen u Zavodu.
Veterinar je bio neumoljiv, operacija preskupa. Pao je predlog da se Lajka uspava.
“To nipošto nije dolazilo u obzir. Zajedno sa korisnicima danonoćno smo bdeli nad ljubimcom. Vraćala je tu pruženu pažnju novom ljubavlju i poverenjem”, kaže doktorka dok joj se umiljata Lajka na svom pomagalu veselo mota oko nogu.
“Sanirane su povrede ali Lajka ostaje nepokretna. Tražili smo rešenje i konačno ga pronašli. Kolica i par kaiševa nadomestili su zadnje šape koje su ostale trajno paralizovane nakon što je našu Lajku udario automobil”.
U momentu kada su ljubimici montirali pomagalo, niko nije ni slutio da je Lajka skotna. Sledeća drama u životu ovog živahnog i ljupkog psa bilo je suočenje sa mrtvorođenim štencima i veliki problemi tokom koćenja koje je jedva preživela.
Umorna, iscrpljena povredama nije se predavala, a korisnici, osoblje i njihova doktorka još jednom su pokazali kako se bude i ostaje čovek.
Lajka ima svu ljubav i pažnju, danas je veseo i negovan pas. Možda je zbog nedostatka koji ima vole više nego da je sasvim obična. Korisnici Ustanove pažljivo se brinu da najpopularnija ljubimica u “Malim Pčelicama” uvek ima dovoljno vode, hrane, i svega što joj je potrebno.
U glas kažu “Lajka sreću i zadovoljstvo pokazuje mahanjem repom. Radi to uvek kad je sa nekim od nas bilo korisnika bilo osoblja. Svi smo mi ovde zapravo jedna ogromna porodica i sve nas vidi kao njene ljude” zaključuju zadovoljni što će se čuti priča o plemenitosti jedne ranjive grupe, njihovih lekara, osoblja ustanove i bespomoćnog psa.
Priča o jednoj ljubavi koja traje. Svaka čast divni ljudi.