Na dvadesetak kilometara zapadno od Kragujevca, u pitomini Gornje Gruže smestila se Dobrača. Ušuškano ispod Ramaćkih Visova, selo krije tajnu kako ponekad može i nešto što ne može.
Kako, kada i gde zna Ljuba Stevanović – Ljuba Vračar.
“Pomažem kada, kako i koliko mogu. Gazi me vreme pa više ni meni nije lako”, kaže vitalna starina od 84 godine.
Potvrđuje priču koju smo od meštana čuli da je pre nekoliko godina jedan domaćin imao ozbiljan problem.
“Otelila se krava, tu jednom našem čoveku. Pošlo po zlu, zvali veterinara i… Ništa. Nije bilo nade. Čovek očajan, hvata se za slamku. Dođe neko po mene, ja odem tamo, prošapućem kravi i telencetu jednu tajnu na uvo i… ustadoše.
Od mojih starih sam naučio te stvari ali nikome nisam preneo znanje. Neka sa mnom to znanje i ode”, kaže Ljuba pokazujući okućnicu gde je i blatara u kojoj su prebivali i Karađorđe i Miloš.
“Salivao sam stravu deci, pomagao i ako dete mokri u krevet ali, da ne bude nesporazuma, nije to neka crna magija. Ne dao Bog. Ima demona u svemu tome ali meni je lično jedan vladika rekao da ja radim ono što mi je dato, ja se protiv demona borim” objašnjava Ljuba dok mu se pogled rasipa negde prema “Svetinji”.
O Svetinji pak, Ljuba govori sa posebnim poštovanjem. Uz nju je odrastao jer je od njegove kuće udaljena tek par stotina metara.
“Svetinja je mesto gde se upokojio Sveti pravedni Jov Sinait. Na tom mestu je sveta voda. Jednom je neka žena iz susednog sela na tom izvoru slepa progledala. Danas ljudi ne veruju u Božija čuda. Greše. Mnogo”, objašnjava Ljuba.
Ljuba, hodajuća enciklopedija i hroničar ovog kraja kaže i da je u nekom davnom srpskom zbegu pred Turcima narod sa sobom poneo mošti svetitelja i da dalje od današnjeg manastira Drača iz nekog razloga nisu mogli. Tako su mošti Svetog Pravednog Jova Sinaita i danas u ovom znamenitom manastiru.
Ljubiša je svojevremeno bio i kolekcionar starina. Kaže da je, kad je shvatio da naš narod istorija i nasleđe ne zanimaju, sve razdelio.
“Imao sam Tajnu večeru koju je naslikao Đura Jakšić. Veliki slikar, veliki pesnik. Imao sam i divne primerke oružja kojim su naši preci osvajali slobodu i čime su gonili Turke. Ma imao sam svašta i sve sam to razdelio. Na neki sam čudan način postao umoran od svega. Dosta je bilo”, sabira uspomene Ljuba.
Kaže da “dođemo neki dan” i zabeležimo priče iz Mađarske, Rumunije, Švajcarske, Švedske i gde sve već Ljuba “Vračar” nije bio. Hoćemo.