Za ovo radno mesto ne postoji posebna škola. Nijedno dete na svetu neće reći kad porastem radiću to. Kolokvijalno nazivamo ih smećarima ili đubretarima, a ova pozicija se zapravo u sistematizaciji JKP “Šumadija” Kragujevac zove upravo tako – radnik “na papuči na kamionu smećaru”.
Rešili smo da jedan radni dan provedemo sa njima u kamionu i “na papuči” vozila koje prazni kontejnere i odvozi smeće. Tone smeća koje mi pravimo i ostavljamo za sobom.
Dejan Ljubisavljević je vozač kamiona. Njegov tim čine još Dejan Ristić i Radomir Vitakić. Poslednja dvojica su “na papuči”.
Radni dan im počinjinje dok većina ispija prvu jutarnju kafu, u 6:00 časova. Do sat vremena iza podneva isprazne i do 230 kontejnera i kanti i sakupe između 10 i 12 tona smeća. Na papuči, na ulicama Kragujevca, su po avgustovskoj vrelini, januarskom snegu i mrazu, bezbrojnim kišama…
Ovi momci su neophodni, nažalost ne i dovoljno uvaženi.
“Radimo posao koji niko ne želi. Ne zna se da li je teže zimi kad su kontejneri zaleđeni ili leti kad smrad postane nepodnošljiv. Bez obzira na vremenske prilike koje se menjaju, ono što je konstantno je da nas građani ni krive ni dužne često vređaju. Psuju nas najčešće zbog saobraćaja dok mi zarađujemo za hleb. Gorak hleb sa sedam kora”, kaže Radomir dok sa kolegom prepuni teški kontejner stavlja na specijalni dodatak na kamionu.
Za samo nekoliko sekundi složena mehanizacija istresa sadržaj u utrobu kamiona. Prazan kontejner ručno se vraća na staro mesto. I tako sedam sati, više od dvesta puta, svakog dana.
Kad se kamion napuni smećem, odlazi na jovanovačku deponiju odakle se vraća u garažu JKP gde se detaljno pere.
“Čudan je naš narod, a to se sa “papuče” bolje vidi. Dešava se da nas deca pozdravljaju, mašu nam i to je jedna od retkih lepih stvari u ovom poslu. Ima i onih koji bez razloga dobacuju, rugaju se posmatraju nas sa nekom vrstom prezira. Život me nije mazio i na kraju me je stavio na papuču. Sada ovako zarađujem za život za sebe, suprugu koja ne radi i naše petoro dece”, priča dobroćudni Radomir dok mu se na pomen najmlađe ćerkice, bebe od samo 8 meseci, celo lice pretvara u širok osmeh.
Bezbednost radnika na papuči je sama po sebi upitna. Pravila moraju da se poštuju i to veoma strogo. Komunikacija sa vozačem je izuzetno važna. Ostvaruje se uvažbanim pokretima ruku i tela pa slučajnom posmatraču cela stvar može da zaliči na pokrete zaposlenih na pistama nosača aviona.
“Dovoljan je trenutak nepažnje da sve krene po zlu. Potrebna je maksimalna koncentracija. Mi smo u saobraćaju i posebno smo ranjivi jer smo na otvorenom. Mali kiks i glava je u torbi. Zato taj blagi prezir koji povremeno možemo da osetimo dodatno ume da zapeče”, priča Dejan rutinski dovodeći kontejner u položaj za pražnjenje. Iz njega kuljnu smrdljiva tečnost, otpad kojem tu nije mesto.
“Građani svojim ponašanjem često dodatno otežavaju naš posao. Nije svaki otpad predviđen za svaki kontejner. Sa lošim navikama kojima smo skloni, ukoliko bi iz nekog razloga naša služba stala samo dan ili dva, ceo grad bi se pretvorio u veliku deponiju”, opominje Dejan. Kaže i da neke Kragujevčane mora i da pohvali.
“U poslednje vreme primećujem da sve više ljudi nepotrebne stvari odloži uredno pored kontejnera. Najčešće je to garderoba koja nekome može dobro da posluži. Ima finih ljudi koji tu garderobu, uredno opranu i opeglanu, spakuju kao u prodavnici. Inače svašta može da se nađe. Ostavljaju ljudi ispravne televizore, šporete, kućne aparate.
Potrošački mentalitet navodi ljude da često bacaju potpuno ispravne stvari”, kaže naš sagovornik. Seća se da je kolega pre nekog vremena pronašao slučajno bačeni novčanik sa dosta gotovine i ličnim dokumentima. Sve je vraćeno vlasniku, a pala je i lepa čast.
“Jednom prilikom ekipa je bila na terenu u velikom gradskom naselju. Puni kontejneri, sedam ili osam komada. Parkirani automobili, gužva, nesnosna vrućina. Jedva smo se nekako izborili kad iz prodavnice izađe mlada žena. Prilazi i pruža flašu ledenog soka i tri plastične čaše. Kaže “momci, da se malo osvežite”. Takvi trenuci se pamte”, sećaju se retkih lepih momenata u poslu koji je sve samo ne cenjen kažu sagovornici Infozije.
I dok gradska vreva ulazi u podnevnu kulminaciju, kragujevački “smećari” privode kraju prvi deo posla. Natovareni kamion sada odlazi na deponiju – sabirni centar za tone i tone gradskog smeća. Svoj alat – lopatu, metlu, rukavice Dejan i Radomir uredno slažu na za to predviđeno mesto. Čine to sa pažnjom kao da pohranjuju nekakve dragocenosti. Kada svuku uniforme JKP “Šumadija” postaće nevidljivi u masi sugrađana koji ih često i potpuno neopravdano podcenjuju. A momci su dobri, vredni i mukotrpno i pošteno zarađuju za život. Isti onaj koji je prema većini od njih bio grub i trnovit.
Zato toplo preporučujemo da kada sledeći put vidite “smećare na papuči” uputite barem osmeh podrške. I ne zaboravite, oni su ti koji čiste za nama.