Koliko mladi i deca u Srbiji danas čitaju, i kako im približiti knjigu u vremenu u kome neprikosnoveno vladaju digitalne tehnologije i internet, pitanje je koje traži hitne odgovore i rešenja.
U državi u kojoj ima više od tri miliona mobilnih telefona, jasno je da iz godine u godinu deca sve manje vladaju sopstvenim jezikom, da loše pričaju i još gore pišu.
Mario Badjuk je profesor Srpskog jezika u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji, i kaže da je „ove godine dobio dva odeljenja prvog razreda i primetio velike nedostatke“.
-Uradili su pisani zadatak i video sam da je sve to toliko šturo, rečenice prazne, bez smisla, sve fraza do fraze. To je posledica korone, jer su ti đaci bili prikovani samo za mobilne telefone, kompjutere… Zajedno sa đacima smo odlučili da treba da se poradi na vokabularu, i da se digne interesovanje za svet književnosti, i dogovorili smo se da otvorimo čitalački klub. To su deca predložila, jer su svesni toga da se slabo izražavaju i da im to nedostaje. Tako da će jednom mesečno da pročitaju po jednu knjigu po svom izboru, koja nema nikakve veze sa lektirom. Tako ćemo da podignemo svest o povratku knjizi koja je nepravedno zapostavljena, kaže Mario Badjuk.
Prema iskustvu profesora, devojčice više vole tinejdžerske knjige, dok su dečaci više okrenuti naučnoj fantastici. Bitno je da to čitanje ne bude obavezno, i da se ne zove lektira, mada se podrazumeva da je neprimereno da neko izađe iz Gimnazije a da nije pročitao kapitalna dela književnosti – Dostojevskog, Andrića, Crnjanskog…
U dečijem odeljenju Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“ u Kragujevcu ima blizu 3.000 aktivnih članova. To su deca od najranijeg uzrasta, od neke dve do tri godine, pa do kraja osnovne škole.
-Činjenica je da sve biblioteke imaju isti problem, a to je da je čitalaca sve manje. To je neminovno usled ove tehnike i tehnologije koja se sve više razvija, tako da sve manje dece čita knjige. Ono što je važno da se zna je to da se čitalac ne postaje od školskih dana, kako mnogi misle. Čitalačke navike se stvaraju od najmlađih dana, bukvalno od prvih susreta sa knjigom, od slikovnica i interaktivnih knjiga koje imaju i zvučne elemente. Onda se ide na pesmice, bajke, enciklopedije pa tek na kraju dolaze priče i romani, tvrde u gradskoj biblioteci.
Stručnjaci se slažu u jednom – da su najnovije generacije oštećene zbog nečitanja knjiga, da imaju loš vokabular, da ne umeju da se izraze i da na pravi način i sa lakoćom iskažu šta misle.
Gde je rešenje, pitanje je na koje postoje različiti odgovori, ali se u suštini svode na to da je izuzetno važno da se knjiga detetu približi što ranije, i pre nego što nauči samo da čita. Ineraktivne knjige koje se gledaju i slušaju, slikovnice za zvučnim sistemima su izuzetno pogdne za početak. U svakom slučaju, nije moguće da dete samo uzme knjigu i da se posveti njoj, već je to na roditeljima.
Kako kažu stručnjnaci, „deca oponašaju starije“, tako da ako majka ili otac po ceo dan gledaju u mobilni telefon, ne mogu da očekuju od deteta da se ponaša drugačije i da čita knjigu ili da razgleda slikovnicu. Čak i 15 minuta posvećenih detetu, da im se čitaju knjige, je dragoceno jer se tako podstiče i razvoj pažnje, pamćenja, kreativnosti i mašte, a to je ono što deci danas najviše nedostaje.