“…Vašar je bio, a na vašaru –
sablje, pištolji, arapski at…”
Ne zna se da li je veliki Đura Jakšić poznate stihove napisao baš u Kragujevcu ali se zna da je danas baš ovde vašar – Krstovdanski.
U ritmu vašarske muzike isprepletani plesovi zvukova i boja. Između njih tiska se radoznao svet. Na prvi pogled ništa se ne vrti oko surovih zakona ponude i potražnje. Ipak sve je miljama daleko od romantične slike veselih trgovaca i zadovoljnih mušterija.
Kupcima na pamet ne pada da stanu pred objektiv. Samo konstatuju da se grnčarija ne pravi od zlata niti da su svilene bombone donete sa Madagaskara. Dok jedni horski tvrde da su “cene otišle u nebo”, ni prodavci ne trljaju ruke.
Tako Milojko, čuveni grnčar iz Zlakuse kod Užica kaže da njegovom jedinstvenom zanatu koji se prenosi sa kolena na koleno, ne cvetaju ruže.
“Ispod ove cene se ne može. Jedva se uklapam, a narodu je skupo. Mnogo je nelogičnosti. Jedan moj sač košta koliko i dva – tri kila teletine koja se u njemu sprema. Ručak se pojede za dan, a sač može da služi generacijama”, vajka se naš sagovornik čiji su proizvodi poznati, kako kaže, “mnogo dalje od stare Jugoslavije “.
Između tezgi sa vunenim i termo čarapama, polovnim vojničkim uniformama, alatima, zavesama i tehničkom robom, vire liciderska srca. Dominiraju šarenom, kičastom lepotom između ostalih poslastica bez kojih jedan vašar ne bi imao potreban renome. Sunčica iz Jagodine 15 godina u domaćoj radinosti proizvodi popularne slatkiše.
“Gledaju ljudi, slikaju tezgu… Kad bi se ‘vatali za džep kao što pipaju robu, do podne bih prodala sve. Nadam se da će kasnije biti bolje, kad roditelji i bake i dede izvedu mališane”, kaže Sunčica i nastavlja da ređa poslastice po samo njoj znanom, estetski savršenom rasporedu.
Na vašaru svega ima pa i stranaca. Ivane je Belgijanac u poseti prijatelju iz Kragujevca. Prvi put je na vašaru i posebno ga je zanimala tezga sa ljutim papričicama. A ima ih svih vrsta i boja.
Kaže “od ovoga otpadaju uši, topi se grlo i oči menjaju boju”. Pokušao je i da se nasmeje posle degustacije ali bez uspeha. Sve u svemu “ovo u Belgiji nema”, zaključuje Ivane.
U pesmi “Otac i sin” Đure Jakšića sa početka naše priče pominje se da na vašaru obavezno mora da bude i “arapski at”. Naš at nije arapski već domaći – mali poni. Zapravo dva. Jašu ih deca za 200 dinara. Ivan iz Ilićeva, vlasnik atraktivnih konjića, kaže da ih gaji dugo i da planira da u budućnosti možda proširi biznis. Za sada je zadovoljan i sa ovim. “Dečji osmeh nema cenu. Pa i ako nema para, može dete da se popne, da se slika, napravimo koji korak zajedno”.
Ringišpil je vašarska ikona. Ima ih nekoliko. Za decu, one malo starije i one koji će se, kako vašar odmiče, u suludoj vožnji takmičiti za nagradu. Majstor iz improvizovanog vašarskog Luna parka šeretski kaže “neko će večeras da u’vati patku”.
Vašarska šatra već u prepodnevnim satima primila je prve goste. Trpeza je posna tako da neće biti “jarca pečenog” iz Đurine pesme.Umesto toga na sve strane miriše sveže pržena riba. Od girica do velikih komada šarana, somovine, smuđa. Po stolovima nogica zarivenih u raskvašenu zemlju, prolivaju se prve čaše piva.
U tamnom ćošku šatre muzika postavlja razglas i instrumente. Čeka se da zamre trgovina pa da se uz meze i zaboravljene hitove sumiraju rezultati. Deo zarade trgovaca pripašće konobarima, kao i kusur onih koji su glavnicu ostavili na tezgama.
